Sve što je napisano u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, a ne ide na ruku poljoprivrednicima već velikim igračima, bilo stranim ili domaćim, potvrđeno je pre par dana u Uredbi koju je potpisao premijer Srbije Aleksandar Vučić, a kojom se, poručuju njegovi ministri, „preciziraju uslovi i kriterijumi davanja državnih njiva u dugoročni zakup“. Sve što nije trebalo da se desi, ako zaista ova država odista misli na paore, a ne na veleposednike i lokalne moćnike – desilo se. Nije najgore to što se opet pokazalo da ova država vlada uredbama, već to što se okrenula protiv, kako ih sama naziva – malih i srednjih poljoprivrednika. A takvih je, samo u Vojvodini 22.000 i oni obrađuju 80 odsto ovdašnjih njiva. Sada bi ih većina mogla biti uskraćena za oko 120.000 hektara, jer će se te oranice umesto njima ubuduće u zakup davati „velikim investitorima“ koji imaju investicione planove za narednih 30 godina. Pomenimo, samo onaj ko namerava da ulaže u neku vrstu poljoprivredno-prehrambene proizvodnje i ima investicioni plan, imaće pravo na zakup državnih oranica.
Zakon o poljoprivrednom zemljištu donet na poslednjoj lanjskoj sednici republičkog parlamenta digao je veliku prašinu, a paorska udruženja i Pokrajinska vlada protestovali su ukazujući na to da bi njegove odredbe, pogotova ova po kojoj se domaćim i stranim investitorima daje 30 odsto poljoprivrednog zemljišta u opštini u zakup na 30 godina, mogle biti pogubne za poljoprivredu i poljoprivrednike. Upozoravano je na to da zakon nije pisan za poljoprivrednike već za nemačku kompaniju „Tenis“ i domaće tajkune. Po donošenju zakona krenulo se, onako kako ne treba, mimo Ministarstva poljoprivrede i bez radne grupe, u pisanje pravilnika o investicijama. Naprasno, neočekivano i neuobičajeno, umesto pravilnika, 13. juna ove godine, doneta je Uredba o uslovima, načinu i postupku za ostvarivanje prvenstva zakona. Gotovo je sve u vezi s njom sporno. Od toga da će o tome ko će u opštini dobiti oranice u arendu na 30 godina odlučivati komisija u kojoj su tri ministra i još dva člana po izboru jednog od tih ministara, preko toga da nije najjasnije kakve bi to investicione planove budući ulagači trebalo da imaju, do toga da će se, kada jedan zakupac uzme pod svoje trećinu državnih njiva, uskratiti pravo većini ratara da dođe do parčeta zemlje, a licitacije će biti skuplje.
Sudeći po ovom dokumentu, sve će se odvijati po onoj „ko pre devojci, njemu devojka“. Ko se pre javi sa zahtevom za dugoročni zakup zemljišta i sa investicionim planom, i ko bude po aršinima ministara, taj će njive i dobiti. Ostaju otvorena pitanja poput onih za koga će taj koji će od države dobiti zemljište da bi na njemu razvio neku proizvodnju, proizvoditi prve četiri godine dok ne završi investiciju, šta će se desiti ako od ulaganja odustane za dve-tri godine jer se nigde ne pominje raskid ugovora… Kako stoji u uredbi, traži se od budućih investitora da daju podatke o poljoprivrednom zemljištu, vremenu trajanja zakupa, roku plaćanja zakupnine…, ali ne i o sredstvima obezbeđenja. Šta će se dešavati ako zakupac zemljišta krene u investiciju, napravi neku halu i predomisli se i povuče, kako to u Srbiji često biva? Da li mu ostaju u rukama hiljade hektara u sledeće tri decenije, iako na toj zemlji neće dići nijedan pogon, pokrenuti proizvodnju, uložiti milione i zaposliti ljude? I zašto uredba ponovo reguliše cenu zakupa oranica iako je već Zakonom, njegovim 64. članom, utvrđeno da će se arenda određivati po prosečnoj ceni na poslednjem nadmetanju u lokalnoj samoupravi? Postoji, doduše, u uredbi petnaestak kriterijuma o tome šta treba da sadrži investicioni plan ali nema najvažnijih i čvrstih, ohih poput održivosti investcije i trajnosti poslovanja. Sve je na odluci članova komisije. Kakav zakon, takav i uredba.
Sve spremno za „Tenis“, Kostića, Matijevića…
Kako je, osvrćući se na zakon koji je prethodio ovoj uredbi, objasnio Ivan Petrović, stariji advokat beogradske Kancelarije JPM Janković Popović Mitić, pravo prvenstva zakupa državnog zemljišta predstavlja novinu u Zakonu, kojom je omogućeno da lica koja imaju „investicioni plan“ pre ostalih zainteresovanih lica uzmu u zakup poljoprvredno zemljište u državnoj svojini.
– Imajući u vidu da je ranija praksa bila da se zemljište daje u zakup na period ne duži od tri godine i da je površina koja se može dati u zakup jednom licu bila ograničena u apsolutnom iznosu (100 hektara), jasno je da je cilj izmena i dopuna omogućavanje pojedincima da uzmu u zakup veliku površinu zemljišta na period od 30 godina. Nažalost, pojam „investicionog plana“, kao osnovnog uslova za ostvarenje prava prvenstva, nije definisan Zakonom, tako da je diskreciono pravo na jedinici lokalne samouprave, odnosno Ministarstvu poljoprivrede, da oceni da li određeni investicioni plan daje nekom licu pravo na prvenstvo u zakupu poljoprivrednog zemljišta ili ne – naglasio je Petrović ocenivši da „pravo prvenstva zakupa nije jasno definisano i regulisano izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, ali očigledno se favorizuju novi učesnici na tržištu s obzirom da moraju praviti svoje investicione planove“. – Ipak, kakva je investicija u pitanju, koliki su iznosi u pitanju, kako će se meriti korist od investicije, kako će se kontrolisati sprovođenje investicionog plana i drugo nije regulisano Zakonom. Oni koji su već investirali u poljoprivredu i koja svoje investicione planove sprovode, najverovatnije neće moći da ostvare pravo prvenstva zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Ništa se nije promenilo ni netom obnarodovanom uredbom koja bi za koji dan trebalo da stupi na snagu, što praktično znači da odmah po formiranju vlade i imenovanju ministara, investitori mogu da uzmu zemlju u zakup. Sada je, što se zakona tiče, u potpunosti pripremljen teren za dolazak nemačke industrije „Tenis“, koja bi, po dogovoru Aleksandra Vučića i prvog čoveka mesnog giganta Klemensa Tenisa, u Srbiji trebalo da organizuje proizvodnju mesa.
– Ne vidim nikakvu šansu da se poljoprivredna gazdinstva registrovana u statusu fizičkih lica organizuju kao pravno lice i zakupe državno zemljište, iako je ministarka izjavila da će zadruge imati pravo prvenstva. Vidim da će uslove propisane uredbom moći da iskoriste samo pravna lica poput MK Grupe Miodraga Kostića, Industrije mesa „Matijević“ Petra Matijevića… Samo oni će moći da ispune uslove jer se traži da firma ima reference i prethodno poslovanje – kaže za VOICE agrarni analitičar i poznavalac zemljišne politike Đorđe Bugarin.
Teško će, po njegovoj oceni, biti izvodljivo to da se nekoliko malih gazdinstava za kratko vreme organizuju, izrade i podnesu investicioni program. A i ako to uspeju, neće im mnogo vredeti ako nisu podobni, veli naš sagovornik.
– Kriterijumi će se subjektivno procenjivati, a uslove mogu ispuniti samo oni koji dugo rade u tom poslu. Ništa se u suštini nije promenilo u odnosu na Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Ko im je po volji, taj će dobiti šansu, a ko nije neće i to je to. Verujem da će šansu iskoristiti i naši biznismeni, ne samo „Tenis“ – kaže Bugarin uz ocenu da nije urađeno ništa na unapređenju zakonodavnog okvira kada je o poljoprivrednom zemljištu reč, posebno sa aspekta obaveza koje je Srbija preuzela Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, a tiču se odredbi da se omogući stranim državljanima da postanu vlasnici zemljišta pod istim uslovima kao i građani Srbije.
A mali na licitacije
U Vojvodini ima preko 140.000 vlasnika obradivog zemljišta. Među njima je 96 onih koji imaju posede od 300 do 1.000 hektara. Oko 80.000 hektara u vlasništvu imaju Petar Matijević, Miroslav Mišković i Miodrag Kostić (zajedno). Prema podacima Pokrajinske vlade, vojvođanske opštine, njih 45, raspolažu sa oko 450.000 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta. Po novom zakonu o zemljištu 30 odsto tog zemljišta davaće se investitorima koji nameravaju da ulažu u poljoprivredno-prerađivačke kapacitete, koji podnesu investicioni plan i prođu komisiju. Preostalo zemljište izdavaće se kao i do sada – poljoprivrednicima po osnovu prava prečeg zakupa i na licitacijama. Kako će za njih sada ostati manje raspoloživih njiva, trka za državnim oranicama biće žešća pa se očekuje i da cene zakupa skoče što, imajući u vidu sve jeftiniju paosrku robu, „malima“ nikako ne ide na ruku.
Koga briga za rizik korpucije
Velika sporna stvar u najnovijoj uredbi u davanju poljoprivrednog zemljišta u zakup investitorima je diskreciono pravo ministara da odlučuju o tome. Kreatori ovog dokumenta nisu uzeli u obzir izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije iz decembra prošle godine u kojem je navedeno da Zakon o poljoprivrednom zemljištu sadrži rizik korupcije zbog toga što se ”organima javne vlasti pri donošenju određenih odluka daju široka diskreciona ovlašćenja”. Tu se pre svega misli na to što se vladi prepušta da bliže propiše uslov i način za ostvarivanje prava prvenstva zakupa, kao i način prodaje zemlje, odnosno to što se ministru poljoprivrede daju široka ovlašćenja. Suprotno oceni Agencije za borbu protiv korupcije, tvorci uredbe napisali su da „komisiju obavezno čine ministar nadležan za poslove poljoprivrede, ministar nadležan za poslove finansija i ministar nadležan za poslove privrede, kao i najmanje još dva člana koje imenuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede“. Ta dva člana, koja ministar poljoprivrede odredi za postupanje po konkretnom zahtevu, mogu biti predstavnici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi zemljište obuhvaćeno zahtevom ili predstavnici autonomne pokrajine.
– Državne njive će se izdavati bez ijednog kriterijuma. Zapravo, verovatno će kriterijum biti sponzorstvo stranke ili nekog od tih ministara – kaže za VOICE nekadašnja ministarka poljoprivrede, sada konsultankinja SEEDEV-a Ivana Dulić Marković.
Ukazujući na deo uredbe koji se odnosi na članove komisije, ona podseća na to da su za četiri godine promenjena tri ministra poljoprivrede, a ni ministri privrede nisu se dugo zadržavali na tom mestu.
– Nema tog genija koji može da zna šta će biti 30 godina. Jedva čekam da vidim genija koji sme da se usudi da da nekome toliko dragocen resurs na osnovu investicionog plana koji je bez ikakvog kriterijuma na 30 godina! Je li oni znaju bolje od tržišta, od seljaka? Na čemu će se zasnivati ruralni razvoj – na zaposlenima kod lokalnih tajkuna!? – pita se Ivana Dulić Marković dodajući da je problematično i to što se uopšte donosi uredba kada postoji zakon.
„Paori – glupe neznalice, ministri – geniji sveznalice“
– Meni je u celoj priči najstrašnije toliko strašno potcenjivanje dobrih poljoprivrednika. Ovim nakaradnim izmenama zakona i uredbom vrlo je jasno napisano – dobri i konkurentni poljoprivrednici su glupi, neznalice, lenji i nesposobni, a ministri su ti geniji sveznalice. A svi znamo da je obrnuto – veli Ivana Dulić Marković.
S druge strane, sadašnja ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković veli da Uredba propisuje uslove i kriterijume za određivanje visine zakupnine „u cilju osnaživanja lokalnih samouprava da kroz odgovorno gazdovanje privlače investicione projekte za novo zapošljavanje i očuvanje života u ruralnim područjima“.
Ona ne vidi ništa sporno u tome da o svemu odlučuju tri ministra i dva člana komisije koje odabere ministar poljoprivrede, a kako je objasnila, pripremanjem uredbe posebna pažnja posvećuje se proizvođačima koji kroz udruživanje u zadruge mogu da budu potencijalni investitori.
– Time se daje mogućnost da kroz udruživanje onih koji imaju ograničene resurse, te resurse stave u funkciju zajedničkog ulaganja – rekla je ministarka i precizirala da je minimalna vrednost investicije 500.000 evra ili 3.000 evra po hektaru.
Dakle, već sad, po formiranju vlade, mogu paori da se začas udruže u zadruge i zakupe hiljade hektara u svojoj i susednim opštinama. Baš lepo. Ako su ministrima dragi, ostaje im još jedna sitnica – da pripreme 500.000 evra.
Slađana Gluščević (VOICE)
